Има једна изрека која може развејати и ово мало наде што нам је преостало, а она гласи: ’’Ово су стара добра времена. Сачекај мало па ћеш се уверити.’’ Можда се можемо послужити питањем особе којој имам част да будем пријатељ, у опхођењу са критичарима ’’мрачне’’ прошлости, као аргументом за горњу тезу: ’’Да ли си ти бољи/боља од свога оца?’’ Одговор, који се најчешће може прочитати већ на лицу саговорника, отвара низ нових питања од којих су суштинска она о узроку људског пада, као и у ком понору ће се и када он коначно зауставити, те има ли томе неког спасоносног лека.

Пошто у наслову овог огледа стоји реч повест, коју неки преводе као историја, можда је у прошлости, у неком здравијем времену, могући одговор. Занимљиво виђење свога времена дао је ових дана високи функционер социјалистичке Југославије, рекавши како није економска криза била та која је разорила државу, него је у основи слома била политичка криза која се није могла превазићи. Дакле, узрок није лежао у материјалној него у идејној сфери. Закључак савршено тачан, али и онда као и данас, оперативно неупотребљив. Јер, шта су милионима бивших Југословена могле значити мудре речи и животоносне идеје пред бљештавилом капиталистичких излога већ у блиском (западном) суседству? Добро је знано да покретач економске акције нису племенита осећања већ управо себичност и жеља за поседовањем. Као у свакој трци, и у овој ће тек неколицина бити овенчана славом и наградом, док ће се већина учесника неумитно сврстати у губитнике. То је налик коцкарској партији, само што овде учесници имају утисак да су им изгледи за добитак знатно повољнији. Тек када се она завршила, небројени несрећници су схватили како су карте биле напаковане савршено професионално.

Али, као да нас (блиска) повест није ничему могла поучити. У нашем свеопштем бекству од слободе, економија не само да није стављена на оно место у животу које јој припада, а то је да буде слушкиња свету идеја, него је она постављена као врховни принцип живљења изједначивши се са животом самим. Све је постало подређено материјализму, тако да су идеје, па и идеја живота, изгубиле значај и смисао. Појам стида, онога што нас одваја од животиња, је најпре постао релативан, да би убрзо потом скоро сасвим ишчезао. У замену за новац, многи од нас данас и овде учинили би готово све. ’’Готово’’ све данас, а све колико сутра.

Да је ово тако, најбоље потврђује свака, а свака следећа још и више, од сијасет предизборних кампања протеклих година. Једина понуда свих политичких странака била је бољи живот, што је значило веће плате, нова радна места, мостове, путовања... На страну што се ништа од овога није остварило, нико више нити нуди, нити тражи слободу. Људи као да су заборавили, а нико их на то не подсећа, да само у слободи, појединца и читавог друштва, могу бити задовољене и економске тежње. Политичке странке, које су ваљда све одреда на неком нивоу на власти, сносе немерљиву одговорност за крах идеологије пред налетом економизма, тиме што ни једна од њих у стварности не спроводи ни остатке идеологија записаних у њиховим програмима. Праксом стварања најневероватнијих коалиционих влада, до окончања избора незамисливих, шаље се порука о бесмислености избора као таквих, те о бесмислености опредељивања између различитих идеја. Једина идеја која никада не може постати идеологија је идеја о ’’бољем’’ животу, на којој се заснива деловање апсолутно свих парламентарних странака у Србији. Идеја ’’бољег’’ живота је апсурд у свом настанку, пошто на начин на који се презентује (економија) никада не може бити остварена! Свака идеја, наиме, а посебно идеологија као систем идеја и вредности, захтева дозу жртвовања за исту јер је сматра тога вредном. Жртвовати живот, или било шта од његовог ’’квалитета’’ зарад ’’бољитка’’ истог стога је потпуно лишено сваког смисла. У овој истини зачеле су се многе невоље које данас преживаљава наше, али и не само наше друштво. То схватају они који највише буче око година које им је неко (најчешће режим ’’деведесетих’’) одузео, и које су у (анти)вредносном систему који живот види тек линеарно између рођења и смрти једина и ненадокнадива вредност.

Некада, међутим, није било тако, и у тим временима народ је био јак и непобедив, а друштво здраво и срећно. Да је пре само десет година неко рекао како ће 2009. у Србији парадирање једне опскурне групације, величине статистичке грешке, бити услов за много тога чему Србија тежи, рекли би му да је сишао са ума. Да је пре двадесет година, неко рекао да ће у не тако далекој будућности, српска држава са званичним почастима дочекивати оне који ће је бомбардовати само годину-две пре тога, био би хоспитализован на психијатрији. Како и када је све ово постало наша стварност? Истог оног часа када су вредности замениле своја места, па је на врх вредосне скале дошао новац и све са њим у вези, а истинске вредности на којима друштво почива хиљадама година и које су управо УСЛОВ ОПСТАНКА сваког друштва – породица, отаџбина, морал, вера, солидарност... постале предметом поруге, у најбољем случају тек празне речи, попут слогана ’’Косово је Србија’’.

Сасвим је очевидно да политичке странке, овакве какве јесу, нису ни спремне а ни способне да одговоре чак и на оне најприземније потребе и наде народа кога би требало да представљају. То ће, надати се, моћи неке нове снаге у друштву, које, парадоксално, неће измислити ништа ново, него ће вратити себе и народ на онај пут са кога је у блиској прошлости скренуо. До тада, и отворено, од ’’бољег’’ живота неће бити ништа. Држава и заведени народ живеће још неко време на инфузији страних зајмова, попут најтежег болесника, молећи за милост да би се на апаратима остало што дуже. Безнађе и суноврат биваће све дубљи, чега ће знакови бити неки још шокантнији reality show него што је то Велики брат, Тренутак истине или сточна Фарма.

Из сећања а у умове, душу и срце, као и у називе предузећа треба вратити појмове – Слога, Рад, Будућност, Светлост, Победа... све оно што смо имали и чега смо се, преварени, сами одрекли, а не привијати се уз руку џелата који нас лажно милује, тражећи срећу где је нема, у Унији Великог брата и његових концерна. Да не будемо баш ми први нараштај у повести света и нашега рода који је тако нешто урадио, поставши најгори а уједно и последњи нараштај, да после нас више не буде никога.

www.predrag-andjelic.com