ПЈЕСНИК ЈЕСТЕ РИЈЕЧ

Рецензија збирке Берислава Благојевића „Требао сам бити Ријеч“

(Босански Брод, 2005)

     Збирка пјесама Берислава Благојевића „Требао сам бити ријеч“ је његова прва збирка, она којом се он појављује као пјесник, али већина пјесама, како сам аутор рече, већ је требала поћи у школу, јер су настале прије пет, шест и више година, а то показује како је тешко младом пјеснику овдје и данас објавити написано. Већина пјесника пропјева рано јеро морају – то је она унутрашња потреба у њима која тражи пута и начина да се отјелотвори у ријеч и стих, а Б. Благојевић је чак пожелио даје сам ријеч – она ријеч која није обична и свакодневна, него ријеч коју називају савјешћу човјечанства. Збирка је подијељена у три циклуса која је пјесник формирао по свом унутрашњем осјећању и само донекле по тематици, јер иако је у првом циклусу претежно социјална, у другом мисаона, а у трећем љубавна поезија, ипак нема строге границе која тематскиодваја један циклус од другог; слободно можемо рећи да се ове три теме преплићу, мијешају и допуњују у свим пјесмама.

     Збирка као да прича и једну причу о дјечаку који је имао 13 година када је почео рат, о једном прекинутом дјетињству и разочарењу у људе, њихову глупост и похлепу.

            НЕКАД СМО ЗНАЛИ ХОДАТИ ПО ВОДИ,

            А ОНДА СМО ОТКРИЛИ СТРАСТ

            САКУПЉАЊА КАМЕЊА У ЏЕПОВЕ.

     Прича даље казује о малом, порушеном градићу покрај велике ријеке у коме све труне и пропада, о нашем дјечаку који прерано стари гледајући глад, биједу и неправду. У изразито социјалној пјесми СИРОТАНИ голуб, иначе симбол мира, претворио се у потпуно другачији симбол ситости која не да да се полети. Читав круг опсесивних симбола узрокован је у овим пјесмама ратом, али рат је и отворио низ питања на која пјесник тражи одговор у својим мисаоним пјесмама.

            КУДА ДАЉЕ?

            ВАН ЗИДИНА ЋЕЛИЈСКЕ ОПНЕ?

            ВАН ЉУШТУРЕ МЛАДЕ,

            НЕОКРЊЕНЕ КОЖЕ?

            ПРЉАВ ЈЕ ПУТ ВАН ГРАНИЦА СЕБЕ.

            И ЗАТО ЧУВАЈ ОБРАЗ, ДИЈЕТЕ!

            СВИЈЕТ ЈЕ ПРЕПУН РАШЧОВЕЧЕНИХ,

            ШТО ОД КЊИГА ВАТРЕ ЛОЖЕ.

     Пјесник тражи одговор на она вјечна, филозофска питања, на она питања која немају одговора, као у пјесми СОФИЈА у којој пјесник тражи мудрост, али је не налази – нема ЊЕ – прелијепе, пресвијетле Софије. Постоји у пјесмама Б. Благојевића ипак неки одговор, неко рјешење. Љубав је његов одговор, љубав као идеал, као спас за човјека, основна путања живота и разлога да се траје и истрајава. У овим пјесмама се осјећа истински хуманизам, дубока људска доброта која није хињена због потребе стиха или тренутка. Иако згрожен стварношћу и вјечном људском глупошћу, иако често ироничан и песимистичан, ипак се осјећа да пјесник има љубави, сажаљења и разумијевања за малог, за обичног и слабог човјека. За изазиваче рата и мржње које пјесник назива ОНИ нема милости, јер они не признају ни љубав, ни умјетност, ни мудрост.

     Стих којим се изражава, час је везан, час слободан, као да пјесник не може да се одлучи, као да и стих прати ту зачуђеност и запитаност пјесникову пред свијетом препуним контраста. Осјећа се да је сваки стих дуго промишљен и глачан, да су се ријечи обртале као каменчићи док се нису уклопиле и помириле форму и садржину. Има понегдје и поигравања с ријечима и словима као у пјесми која се зове Г и која је цијела једна велика и успјела алитерација. У пјесми ЛИРСКА СЛИКА налази се друга пјесма СТАРИМ, а обрађује често присутну тему старења које изазива бол.

            КРЕНУО САМ ЈЕДНЕ СУБОТЕ

            ДА СТАРИМ.

            МОЈЕ ЛИЦЕ СЕ ВИШЕ НЕ СМИЈЕ

            КАО НЕКАДА.

            СТРАХ ЈЕДЕ СРЕЋУ.

            КО ЈЕ КРИВ?

            ВРИЈЕМЕ ИЛИ МИ?

     Ова је пјесма уклопљена у другу, срасла с њом у цјелину као што све пјесме из збирке чине кохерентну цјелину у којој пјесник јесте ријеч.

Мирјана Продановић

16. фебруар, 2005.

 СИНУСОИДА ОСЈЕЋАЊА

- Рецензија -

     ... читалац пјесама је управо привилегован. Он ће читати у миру своје собе, у жамору кафића или аутобуса, он можда и не познаје врлине писца. А рецензент? Писац рецензије тек може видјети (читај осјетити) „врх“ санте леда коју пјесник гура океаном својих осјећања.

     Благојевић је на час пјесник тренутка, индивидуалац, час ангажован и дио масе, на час циркусант, носталгичар и чувар древних вриједности или „пајац са сјетним изразом лица“!?

     По само њему знаном пјесничком нахођењу Берислав је свој пјеснички првјенац подијелиоу три цјелине: „Требао сам бити ријеч, а не“; „...камење које ћути...“ и „...тонући на дно...“.

     Из првог дијела бих посебно издвојио (не замјерите!): Плишани лутак, Наглавачке, Стид, Није басна...

     У другом дијелу највише ми се допадају пјесме: Камење, Софија, Смрт једног од браће, Искрена пјесма.

     Дио под називом „...тонући на дно...“ је коначно цјелина у којој осјетих и оптимизам, поред страха од глупости и неразумијевања („Шта још да се деси“). Пажљивији читалац ће у пјесми „Лирска слика (Старим)“ открити још једну неодољиву пјесму.

Исписујући пјесмама своју азбуку, Благојевић почиње словом „Г“, а завршава словом „Б“.

     Лијепо је овакву збирку пјесама завршити љубавном поезијом и коначним оптимизмом са поентом исказаном на крају пјесме „Почетак“:

            Желим потпуно љубав да удишем,

            Да уживам у осмијеху нечијег ока,

            Опет за неког да пишем и ништа више.

Синусоида осјећања!

Ранко Стјепановић