Када се говори о нашој средњевековној просвети обично се истиче просвећеност византијска. Међутим, ми смо уверени да би много више требало истицати изворе који јасно говоре о словенској култури нашој на нашем тлу, хиљадугодишњој бар колико  друге.

   Нема сумње да је паралерно са јаким латинским утицајем преко далматинских бискупија и Бара, Котора и Улциња, са много јачом снагом продирала већ скоро пре хиљаду година словенска култура, словенско хришћанство са Охрида. Та је прва истински била наша и народу једино блиска. У раду методијанске цркве и њених наследника несумљиво су основе словенске просвећености на Балкану уопште. Силина цариградске црква била је у томе што је дозвољавала наш словенски језик у цркви. Тако је и књижевност и идеја словенског хрипћанства хрватских глагољаша једино  права и народна просвета у то доба у Хрвата. Словенском, цркваном просветом прословљен је и азијски народ Болгара. Латинска култура и латинска просвета, из раскошних, приморских градова и њених приморских градова и њених богатих цркава остала је само морска пена за наш народ на јадранским обалама. Не треба заборавити да је то латинско свештенсштво нашем народу тамо, у оно доба, дрско довикивало: ''ни један прави син римске цркве не може да се радује кад при олтару чује словенски в а р в а р с к и језик''.Само је та латинска просвета и црква привезала наш народ за средњовековну Мађарску, па после и уз Хабзбурге. Да су католици глагољаши победили, једна би црква можда била задобила и западне и источне наше крајеве и српска и хрватска средњевековна просвета стопила би се била у једно.У старој и заборављеној, охридској, просвећености,  међутим, једино, створена је права, наша просвета, у српским земљама животом и радом Светог Саве и Немањића. На основу словенске, средњовековне словенске културе ми заиста можемо говорити о нашол хиљадугодишњој култури која је од Шаре допрла до Кијева. Просвећеност у Словенаца, Хрвата, Чеха, Пољака добила је словенске црте тек доцније, у дугим и тешким народним борбама. Ако се замисли просветна моћ коју би један јединствени језик код свих Словена, једна књижевност, исто писмо могли имати, тек онда се да оценити трагика тог пропуштеног просветног момента у нашој прошлости. За Балкан, тај културни расцеп био је судбоносан, а судбоносан је био и за цео наш народ.  Да је верско просветни рад Ћирила и Метода потпуно успео и одржао се кроз све векове као код нас у свим словенским народима, ко зна, не би ли дух који данас испуњава Европу и који на њом влада био сасвим друкчији и узвишенији. У сваком случају ништа не може побити истину да се једини код Срба, у нашем Средњем веку зачела и сачувала велика словенска просветна снага и само у балканским крајевима сачуваше велики трагови, сјајне, архитектуре и  и сликарства које данас проучава сва Европа, трагови сем тога једне широке материјалне културе, чији заштитници постадоше Немањићи, династија у сили и светлости својој тако изненадна да је за њене чланове, један наш писац ц правом рекао лепу реч да беху ''метеори''.Значај те ванредне, просветилачке епохе српске, тим је виднији што баш у то доба, у словеначким земљама за наш народ влада потпуна тама, а у хрватским туђинска, приморска просвета под сенком Угарске и њеног крволочног лика пропада.Код нас се често сматра да су ретки податци који говоре о приватном и културном животу Немањића. Кад се говори о њиховом богаству обично се спомиње женидбени уговор Немањиног синовца са меранским Андексима, чувеним  раскошним грофовима, чији је дом био прави врт романсеке и немачке културе. Или се спомиње изасланство Немањино које је ишло немачком цару Фридриху у Нирнберг да тамо почне преговоре о савезу. Или се спомињу женидбе Стефана Немањића, прво принцеза Византа, а затим унуком најсилнијег дужда Венеције.По нашем мишљењу, ако је до тога, историчари би могли да скупе и истакну још таквих момената силе и блеска средњовековне Србије, ало по нашем мишљењу права дубока снага наше хиљадугодишње културе није само у тим династима, него у цркви и црквеној просвећености тадашњих времена и још више у моралу који је непоколебљив био вековима и који је био допро до дна народа.Утицај Светог Саве, његовог личног живота, његовог духовног живота, његових главних замисли, цркве и државе трајале су неисцрпном снагом, све до доба цара Стефана Душана Силног, па и даље за све време Лазаревића и Бранковића. Али оно што је важније, паралелно иде са тим традицијама цео српски народ на Балкану. Његова култура заиста није нека фикција научних комбинација,, него широка река душа, вековна историја. Духовни траг Савин може да се врати од почетка не само у породици, него и у цркви и држави Немањића и траје истом снагом и после његове смрти. Оном истом љубављу којом се волела књига у породици Немањића, још у време кад је писано Милослављево јеванћеље, на двору Владисављевом сакупљана је библиотека старих црквених и научних дела. У доба трећег синовца Савиног, Уроша Србија је високо дигнута духовном и материјалном, културом. У то доба по култури Србија је могла да се мери и те како са својим срећнијим суседима Угарском, Бугарском и Византијом. Начела Савине социјалне правде и националне етике пробијају кроз све податке о саборима српских земаља, као и кроз историју тадашњег војинства, цркве и манастира, настављача не само његових идеја теократије, него и просвећивања. Далеко смо још од познавања свих срењовековних наших духовних центара, као и од именика свих оних сликара, скулптора, архитеката,  филозофа и писаца, али словенске крви и словенских имена који су на горком и крвавом тлу Балкана стварали епохе наше оригиналне, словенске културе, по интенсијама Немањиног сина и његових ученика и потомака. Али нема сумње да се ближи време када ће о тој балканској култури да се у науци пишу нова поглавља. И нема сумље да је то за Европу исто такав талас изненађења као што је био и век који је прослављао наше народне песме. Словенски осећај и народна црта, у сваком случају остају главне карактеристике Савиних теолошких настојања. У ведријој, држаној, па и црквеној атмосфери, у веселијем животу, него њихови сународници у хрватским и словеначким земљама, притиснути туђином, указују нам се у средњовековној прошлости масе становништва сељака, земљорадника. Ако у немањичкој епохи историје наше државе има величине, у многоме је то можда Савина заслуга, али да је морал, високи морал, кроз векове, највећег дела нашег народа, светла сен те руке над нама сачувала, то је чињеница јасна и извесна. После Савиног живота народ је пренео на себе све снажне црте њеног карактера. Његови етички појмови прешли су пут до наших најнижих балканских слојева. Чврстина и величина његовог карактера и морала појављује се већ у првим животописима о њему. У великих наших средњевековних писаца, у Дометијана, Теодосије, Данила, сазнање да је Сава не само један од највећих људи, него и од најморалнијих, види се јасно у речима који ти писци трубе славу његову, али је то сазнање и данас непобитније него икада. Национална теденција тако рано у Средњем веку иначе необична, у Савином раду потпуно је видљива. Тек кад се једном буде писала, неулепшана историја сваког зла које је нашем народу дошло, кроз столећа, од мађарских бискупа и грчких владика, од тућинаца црквених великодостојника међу претцима Словенаца и Хрвата, тек ће се онда оценити правом мером словенска огорченост Савина.Али хуманост и мистицизам допире до  од најнижих и до духовног живота краља. Демонске лепоте, страшни, али и велики краљ Урош II Милутин, у коме се још једном јавља силина и немилосрдност великог жупана Немање, доцније идеал Душанов, по своме животу ни мало сличан брату свога деде, скромном и чистом монаху, подлегао је ипак том духовном утицају који влада вековима после свим душама где год је било Србаља. У неком дубоком и грозном, мистичном усхићењу, тај велики владар интезивног, војничког, политичког па и дворског и љубавног живота, дубоко је живео и у духовној наслади као заштитник књиге, мислилаца и ликовних уметника. Али у неком страшном контрасту своје окрутности, грешник и велики покајник, он је био створио за себе и утеху. Раскошан толико да је  својом раскоши задивио чак и младе и мекушне дипломате грчке из Цариграда, тај краљ наш, који је своје дарове и богате задужбине расуо дуж, не само јадранских, него и левантинских обала, није могао да се отме души својој која га је с времена на време терала, да се утопи у човекољубље и осећај самилости који је Сава на својим аскетским плећима и у својим великим хладним очима, донео био чак са великих река Азије као највиши наук за човека. Краљ Милутин је, око свога двора окупљао све прокажене и богаље из Србије, па и суседних земаља и излазио међу њих као брат и прави наследник Савиних начела да им лично, душе своје ради, сладострасним својим, грозним рукама удели милостињу и болове олакша.Све то у доба када се учтивост и друштвена игра после ручка код аристократа неких народа који нам данас пробише уши својом културом и традицијама, састајала у томе да се једном другом о главу оглодани батак и воловска кост фрља.