|
1. Господине Вукадиновићу, скоро се у продаји појавила ваша књига «Агарта», да ли вам је то прво дело?
 Не, то је четвро дело или друго, како се узме. Раније сам написао трилогију Вечна ватра, која је нека врста наставка Толкиновог Господара Прстенова, бави се Ардом хиљаду година после, и то гледано делимично из угла «негативаца» како би се то крајње поједностављено могло рећи. Таква поједностављена, црно-бела слика света је доста честа, нажалост не само у уметности и ономе што се назива уметношћу. Срећа у несрећи је што то зна да инспирише.
2. Реците нам нешто о вашем делу «Агарта»?
Ја у принципу пишем фантастику. Мада мени није фантастика сама себи циљ, већ један другачији поглед на «реалан» свет. У том смислу писао сам и есеје, који се могу наћи на интернету. «Агарта» се бави тим стварима.
3. Одакле интересовање за мистичну земљу Агарту, код ког писца се први пут сусрели са њом?
Први сусрет је био када сам читао књигу «Звери, људи и богови» Фердинанда Осендовског. Он је наишао на легенду о Агарти и пренео је, пре свега, своје импресије, уз нешто фактографије. Тематика, још више начин излагања привукли су моје интересовање. Пожелео сам да се тиме бавим. Тада сам писао трилогију, па сам имао времена да се са Агартом, и другим концептима које обрађујем у роману, нашироко упознам.
Не бавим се ја само подземним светом Агарта, и легендом о том свету. Узгред, много је познатији концепт Шамбала, који се везује за Тибет. Шамбалом се сматра главни град подземног краљевства Агарта, а некад се користи и као синоним. Још «комерцијалнији» (познатији, нажалост и тривијализован) је концепт Шангри Ла, што би била кинеска верзија тог имена. Постоји чак ланац хотела са тим именом.
Дакле, бавио сам се и другим концептима, инспирисали су ме и други писци. Роман «Агарта» се бави сукобом соларних и стеларних култова коју помиње А. Б. Лорфелс у својој књизи «Александар Велики – последњи чаробњак антике». Иза тог псеудонима је име Александра Блажевића, који у својој књизи индиректно признаје да је масон. Начин на који је изнео тему је веома занимљив, али он је сукоб «култова светла и таме» ограничио на давну прошлост – отприлике до средине периода древног Египта. Нажалост, посматрајући каснију историју тешко можемо рећи да је «тамни» елеменат тада нестао...
Опис подземног света донекле дугујем Булверу Литону који се у роману «Врил» бави истоименом силом. Концепт врила, као савршеног оружја, ушао је у савремену митологију. Нацисти су покушали да изуму оружје базирано на тој сили. Сила је још називана и вирд, и ја користим тај назив. Инспирисали су ме и апокалиптични концепти, као и многе непознанице и мање познате ствари историје – као што је рецимо Аненербе, институт Трећег Рајха за проучавање древне историје.
И коначно, но никако најмање важно, ту је и Лавкрафт као инспирација. Јер историја почиње упливом његових Девних, и они су бар извесној мери даљи покретач историје. Но, мој приступ је више деникеновски. Људи, односно интелигенција, развијају се подстицајем «богова ванземаљаца». Једино што ја не сматрам вероватним да ти ванземаљци буду антропоморфни. И ту Лавкрафт долази као одличан извор идеја.
4. Сматрате ли да предео где живи одређени народ има, осим физичке, и метафизичку димензију?
Свакако да постоје ствари које се не могу објаснити методама које данас примењују природне, па онда по узору на њих и друштвене науке. Зато наука скреће у редукционизам - ако ствари не можемо објаснити, можемо их мерити. Међутим, ствари које се не могу објаснити, не могу се ни именовати. Зато нисам присталица догми, прихватања одређених ставова без остатка. Такође, треба бити веома опрезан када неке увиде треба преточити у конкретну политику.
Но, здрава скепса не значи да неке ствари треба негирати, макар у њих веровали само "лудаци". Никада не потцењујмо снагу митова. Примера ради, крсташи су у Сирији наводно пронашли копље којим је прободен Христос. Проналазак је под великом сумњом, ако ни због чег другог зато што је Карло Велики наводно раније већ пронашао исто копље. Али када су много веће снаге Арапа напали, хришћанска војска је победила. Чак и ако то није било Лонгиново копље, сама снага вере је могла однети победу. То већ можемо сматрати метафизичким.
5. За који предео и народ би могли казати да по свом метафизичком и сакралном значају одскаче од осталих предела-народа на свету?
За многе, а можда је гледање које истиче посебне пределе у основи погрешно. Мислим да је проучавалац митова Кембел навео речи индијанског поглавице по којима свака планина може бити света. Насупрот томе је пример Израелке која је била на одмору у Гватемали, па је једна жена упитала да ли је дошла с Неба. То је пример буквалног схватања мита и сакралног.
Ипак, постоје места која су битнија. Јерусалим и Палестина уопште, затим Тибет, Анди и Амазон. А.Б. Лорфелс наводи сакралну географију по којој су некад грађени храмови. Посебно битним чини се меридијан који пролази кроз Египат, где су пирамиде; такође и Мексико где имамо исто пирамиде, затим места индијских храмова, можда и Атлантиду. Полови, како северни тако и јужни вероватно нису обичне тачке на овој кугли...
6. Које све митске земље вас привлаче и да ли можемо да очекујемо да неко дело посветите и њима?
Привлаче ме многе земље. Интересовања обхватају практично целу планету, а често је и она тесна. «Агарта» се бави митским земљама Атлантидом и Тулом, затим историјом древног Египта која не спада у «званичну верзију». Посебна поглавља су посвећена Александру и Константину. Дух Џингис Кана лебди над целим делом. Два поглавља се баве инситутом Аненербе, који сам раније поменуо. Најзад, испричана је кратка верзија историје човечанства, како непознате, тако и оне која нам се обично приповеда на други начин, па нам је тако позната. Све то није покрило сва интересовања, па ништа није речено о Инкама, Мајама, уопште претколумбовској Америци. Антарктик такође нисам обрадио. Због тога ће бити наставка, који ће вероватно више бити лавкрафтовски у смислу преплитања древних култова и квантне физике.
Наравно, заниме ме и ова наша Србија, која је свакако митска земља. Написао сам једну новелу из осам поглавља о историји «на овим просторима» од борбе са ненадерталцима, до НАТО агресије. Већи део је посвећен античкој и ранијој историји која је код нас некако скрајнута. Сматрам да фантастика даје отклон од реалности, самим тим и од «званичне историје». Стога не морам посебно означавати шта је историјски доказано, шта је непроверено или «теорија завере», а шта моја фикција. Што се тиче «Агарте» нисам то посебно објашњавао, а ко хоће нека ме пита. Међутим, када је реч о српској историји, сматрао сам да морам назначити шта је «званична историја», а шта контроверзно или моје креативно тумачење. Такво објашњење је дато на крају.
Тај роман се зове «Артефакт» и можда се појави следеће године. Нећу се журити.
7. Да ли је било тешко уклопити езотерију, геополитику, акцију и фантастику у један роман?
Није тешко, заправо олакшава ствари. Мени је било тако много занимљивије да пишем, надам се да ће читаоцу бити занимљивије да чита. Од ширине тема које су се наметнуле нисам бежао, мада нисам могао све испратити у роману који сам написао. Нешто ће остати за наставак, који ће највероватније бити написан.
Има ту још нешто. Фантастика пружа згодан одмак од реалности. Читаоци тако неће доћи у искушење да помисле како их убеђујем да је нешто стварно било – да бих наметнуо своја уверења или ради сензационалности и одговарајућег комерцијалног ефекта. Но, ако не тврдим да је тако било, не значи да тако није могло бити и да се свет не може сагледавати и на тај начин.
8. Која опција је прихватљивија за Србе, Исток или Запад?
Пре свега, појам Запада (у данашњем геополитичком смислу) није одувек постојао и настао је у опозицији страној претњи, као уосталом и појам Европе. Такође, појам Исток је настао на Западу. Исток нема потребу да себе тако назива, Кина себе одувек сматра Средњим Краљевством. У Кини постоје мапе постављене са Кином у средишту, Америка је њима источно.
Нешто друго су древна значења по којима светлост долази са Истока, а умире на Западу. Што би рекао отац Јустин исувише су дуго Срби тражили светслост где сунце залази.
Треба раздвојити националне интересе и глобалну жељу за правдом. Мада ова друга проистиче из локалног доживљаја. Постоји "златна милијарда", а ти народи Србе не виде као "своје", очигледно ни добар део оних које већ примише у Европску Унију. Могуће је да постоје заједнички интереси Срба и неког од западних народа. То не треба негирати, и ако их има такве интересе треба развијати. Међутим, треба имати у виду да се интереси "златне милијарде" и остатка света по правилу не поклапају. То видимо на примеру Грчке - првог већег проблема пред Е-Унијом.
Друга ствар је што интереси великих сила и интереси земаља као што је Србија просто нису истог нивоа. На примеру Ирана се то види, а то није земља која је наиван играч. Ипак, Русија је била вољна да пристане на санкције, најзад нестабилност им може одговарати због пораста цене нафте. Зато никада не треба играти на једну карту.
9. . Како читаоци могу доћи да ваших дела?
«Агарта» се појавила у књижарама, као што је рецимо Плато код Филозофског факултета. Има је и у библиотеци Милутин Бојић, Палилула, а можда ће је бити и у другим библиотекама. Ранија дела, трилогија Вечна ватра, могуће је наћи у књижари Беополис, која је у тржном центру у Македонској, у Београду. Немам много података о дистрибуцији ван Београда, но највероватније ће бити у највећим градовима Србије.
http://www.vecnavatra.com/
Интервју водио: Лутовац Вукашин
|
