ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ''ТВРЂАВУ'': Интервју са аутором шпијунског трилера ''Летач''
књижевником Предрагом Анђелићем
ЖИВИМО У ВРЕМЕ СУСПЕНДОВАНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Да ли светом владају организације ''светске закулисе''? Шта је смисао пројекта Уједињене Европе, и треба ли Србија у њему да учествује? Који су путеви изласка из свеобухватне кризе у којој се Србија нашла, и које су поуке глобалне кризе? Финансијска криза и пандемија грипа – намерно изазване? Зашто је капитализам најгоре друштвено уређење у историји? О овим темама са Осмотришта књижевника Предрага Анђелића...
Господине Анђелићу, реците нам када и како сте почели да се интересујете за феномене о којима пишете у књизи и Вашим текстовима ?
- Почетком осамдесетих година, дошао ми је до руку и пажње фељтон Зорана Ненезића под називом Масони – зидари историје или заблуда, писан за тада нови магазин, недељник Интервју. Нешто касније сам схватио да се ништа у животу не дешава случајно. Речени фељтон је, заправо, био најава чувене Ненезићеве књиге Масони у Југославији 1764-1980. Запрепастило ме је сазнање да у свету не само што постоје и делују многобројне организације тзв. светске закулисе, него су оне у својој работи зачуђујуће учинковите. Тако се из књиге могло дознати о превратима и револуцијама, почевши од ''француске'' (намерно стављено под наводнике – прим. уред.) иза којих оне стоје, те плејади историјских ликова који су припадали братству. Немало изненађење представљале су ауторове назнаке о припадности тада неприкосновених Јосипа Броза, Владимира Бакарића, Едварда Кардеља и неких других масонском покрету, а такође и избор самог аутора за Великог мајстора обновљене Велике Ложе Југославије, у јуну 1990., разумевши да се он прилично негативно очитовао о предмету његових истраживања.
Неупућеним читаоцима тешко или никако не може бити јасна фотографија на којој масони Великог Оријента Француске одају почаст жртвама Париске комуне, будући да су ти читаоци учени како је масонерија буржоаска творевина, а Комуна слављена од твораца научног социјализма и комунистичког покрета. Све то је захтевало упознавање са стварном идеологијом тајних друштава, која, по свему досад познатом, већ стотинама година управљају главним идејним токовима човечанства. То је био почетак и основа за истински аналитички приступ појавама у савременом свету као и онима из прошлости. Схвативши да је spiritus movens свих тајних организација утицај који оне могу извршити, почео сам да се интересујем за врсте, начине, домете и носиоце тог утицаја. Ово представља срж сваке успешне анализе.
По вашем мишљењу, какво је данас стање у нашем друштву?
- Ваше питање разумем на начин да вам дам своје виђење шта је и колико од њега још остало. Друштво схватам као органску целину, као за-једницу идентитета и трајања. Друштво за које се залажем почива на начелу сви за једнога, уместо један за све. То је, дакле, друштво потпуног солидаритета са сваким појединцем у њему, поготово ако припада некој од посебно угрожених категорија данас – старима, болеснима, сиромашнима, деци... Ни један појединац не би смео бити ускраћен за оно основно и нужно за живот. Уместо тога, сведоци смо трагичних подела у друштву, да је право питање – који је још његов кохезивни фактор? Шта нас још спаја, када нас толико много раздваја?
Ми морамо поново изградити нашу за-једницу одредивши приоритете. Почнимо од жеље за опстанком. Јадан је или немогућ опстанак појединца ван друштва. Свако разуме шта за њега значи његова кућа. Требало би му објаснити да је његова кућа само соба велике куће која представља друштво а назива се држава. Сви то треба непрестано да имају у свести и видокругу. Ако свест највећег броја људи још увек нема перцепцију општег добра, нека се барем позабаве голим опстанком у животу и здрављу себе и своје породице. Можда би се у том случају хронично недостајући новац као изговор за све, радије определио за обезбеђивање здраве, пијаће воде у десетинама општина у Србији где је то алармантни здравствени проблем, него за нешто безначајно, названо Универзијада, која је однела по неким изворима 75 милиона евра.
Да ли Србија може сама да се извуче из светске кризе?
- Актуелна светска економска криза без преседана у повести није криза тзв. ''неолибералног'' концепта, како хорски понављају многи, од којих, заправо, већина и не уме да дефинише тај појам. Углавном се он односи на модел дерегулације, то јест немешања државе у свој посао за рачун приватног капитала, који, тобоже, у тим условима остварује најбоље резултате. Доминантан модел привређивања већ деценијама је кејнзијански поглед на економију као вожњу бицикла и потрошњи као погонској снази. Тако се стимулишу сви, чак и неумерени облици потрошње, што је у климаксу таквог расуђивања довело до тога да америчке банке за одобравање кредита нису тражиле на увид не само висину примања клијента, него, малтене, ни да ли он уопште има нека примања. Показало се, а за то није била неопходна економска, већ обична памет, да је такав модел постао неодржив.
Причом о потрошњи изнад сопствених могућности завршава се сличност наше и светске економске кризе. Амерички дефицит финансирао је преко долара остатак света, српски, осим страних кредита и распродаје националне имовине нема ко други. Наш мањак потиче од жеље, често и оправдане, да живимо ''као сав нормалан свет'' у условима веома мале производње. ''Експертска'' приватизација у амбијенту када се готово никаква производња не исплати и прецењеног курса динара који подстиче увоз, суновратила је у бездан домаћу привреду. Дотока новог (иностраног) капитала више нема, тешко да ће га и бити у досадашњем обиму, а динар није светска резервна валута.
Једини излаз за Србију, по моме виђењу, је подстицање производње за извоз, и дестимулисање сваког увоза осим оног који је оправдан. За исти циљ постоји ефикасан инструмент који се зове ДИНАР, чија вредност мора бити реална или чак подцењена, као што то Кина са јуаном чини. У овоме не само да нам нису потребни страни тутори, него је неопходно да их се отарасимо.
Да ли је Србија скроз окупирана од стране атлантиста или се окупација још увек спроводи?
- Србија је ''окупирана'' попут свих, или готово свих земаља света. Окупација је тим успешнија ако је мање видљива на делу, а што више у свести људи. Успехом у наметању страних, туђих културних образаца, најчешће противно домаћој традицији, може се мерити њен домет. Она у Србији још увек, и хвала Богу, није потпуна, што је најбоље показало спонтано и достојанствено окупљање стотина хиљада људи из Београда, али и читаве Србије на испраћају патријарха Павла. Пре овога, митинг против проглашења такозване ''државе'' Косово је окупио сличан број. Ниједан позив на окупљање који би за циљ имао вредности супротне од ових, не би успео да привуче ни приближан број људи. Дакле, у свести, или барем на њеном дну, већина овде ипак одолева настојањима ''инжењера људских душа''.
Који су по Вама главни разлози због којих Србија не треба да уђе у Европску унију и Нато?
- Главни разлози леже у моралној и економској сфери, у случају Србије, рекао бих и егзистенцијалној. Српској јавности се жели представити како се већина још увек опире уласку у западни војни савез, док је, насупрот томе, одушевљена приступању ЕУ. Осим лажираних анкета у случају овог другог, као аргумент се наводе изборни резултати проевропских партија. Ради се, заправо, о томе да је народ, у недостатку алтернативних, јасних и гласних опција, поистоветио појмове Европске уније и доброг живота. То су речене партије искористиле кроз већ изанђали слоган Европа нема алтернативу, и тако будућност народа и државе свеле на једну карту, што за те партије и политичаре једнога дана, када се ЕУ распадне а Србија ни не дочека пријем, може бити веома неповољно.
Пројекат ЕУ дело је организација синархијског покрета, од којих је деловање једне међу њима, стварног или истуреног Сионског приората, већ документовано, са циљем стварања Сједињених Европских Држава, као важне етапе процеса глобализације. Далеко је од сваке истине да се у земљама данашње Европске уније добро живи. Наравно, у поређењу са оним коме је бујица однела кућу, и кућа сиромаха доима се као палата. Српски и европски пример нису за поређење. Ако нам се њихова европска кућа данас чини као палата, то је само зато што је наша властита уништена. Нажалост по европске народе, и њихова је у све лошијем стању.
Евентуалним уласком у ЕУ, Србија би и de jure изгубила остатке државног суверенитета, дошавши у позицију земље којој се ван њених граница, у Бриселу или Стразбуру, доносе обавезујуће одлуке. Да ли се томе радујемо? Наравно да не, јер тога нисмо ни свесни. Изгубљену слободу не може ништа надоместити, а овде остају без аргумената и они који би можда мењали ''веру за вечеру'', јер објективном економском анализом типа benefit-cost долази се до рачунице да је улазак Србије у ЕУ – неисплатив. О овоме се ваши читаоци могу детаљније информисати у бројним текстовима на моме сајту. У случају чланства у НАТО-у, гигантским економским трошковима можемо придодати морални, па ако хоћете и безбедносни аспект, јер бисмо преко ноћи постали непријатељи и потенцијална мета свих оних којима се Алијанса и њена персонификација Америка у прошлости 'замерила'.
Да ли треба расписати референдум о уласку у Европску унију?
- Ваше питање се тиче неког будућег, претпостављеног референдума. Ја који сам против уласка Србије у било какве и чије државне заједнице, па тако и ЕУ, о таквом референдуму и не размишљам, сматрајући га непотребним. Да ваши читаоци не би стекли погрешан утисак о мом личном анимозитету према западном делу нашег континента, морамо стриктно разграничити политички појам Европске уније са државама и поготово народима који је чине. Морам рећи да волим старе европске народе, у којима сам стекао изузетна пријатељства, попут Немаца, Француза, и осталих, гледајући у њима њихове врлине и културне домете, а не наше историјске сукобе, углавном за рачун других. И управо стога ми је жао што их видим заробљене, са све мање националног суверенитета, генерално незадовољне чланством у Унији. Мислим да бисмо морали успостављати контакте са све бројнијим политичким покретима међу тим народима који се боре за еманципацију од Европске уније.
Да се вратим вашем конкретном питању. Референдуми о приступању чланству Европске уније, су редован део псеудодемократског фолклора у свакој земљи кандидату, који се расписују онда када је земља кандидат непосредно пред пријемом, после, обично деценијског хода ка њој. Расписују се онда када је већ све завршено. Такав референдум би имао смисла на почетку, као одлука која успоставља национални консензус у тако судбоносној ствари. Али, не! Једна земља се мрцвари десет или више година разним условљавањима, изменама на хиљаде закона које парламенти штанцују (заправо преводе са енглеског), друштво се, у историјски гледано безначајно кратком року, насилно великом брзином мења од онога што је оно органски, кроз дуг временски период било... После свих траума, и пред вратима саме ЕУ, референдум осликава стање данашње ''демократије'' у којој све мањи број људи преузима одлучивање у име свих осталих. Живимо у добу суспендоване демократије, на неодређени период.
Да ли сматрате да ће један од услова за улазак Србије у Европску унију бити и признавање независности Косова?
- У формалном смислу мислим да неће, и да опозиција и многи аналитичари који то тврде, нису у праву. Циљ Европске Уније је да јој Србија приступи. Без Космета, наравно. Свакако да она то присупање неће условљавати нечим што би јој потпуно омело планове. Формула ће бити другачија, и тицаће се добросуседских односа и конкретних споразума, под маском заштите и добробити преосталог српског становништва у Покрајини.
Оптимиста или песимиста у вези ослобађања Косова?
- Будућност је неизвесна, наравно, све се одвија према Божијем допуштењу. На кратак рок очекујем status quo. А даље... Стварност будућности може бити чуднија од сваке фантазије данас.
Да ли је оправдано подигнута оволика бука око вируса H1N1?
- Мислим да је право питање како је таква бука уопште успела да се подигне? По мојој процени, фармацеутски концерни немају ту моћ да створе готово ванредно стање на читавој планети. Евентуални утицај могу имати, вероватно и имају, на Светску здравствену организацију, али у такав глобални пројекат морају бити укључени првенствено водећи медији у свету као и владе држава. Дакле, није у питању само новац, који ти концерни несумњиво имају, већ пре свега координација деловања.
Показало се да је смртност од овог вируса у просеку мања него од вируса сезонског грипа, тако да је директан одговор на ваше питање одречан. Тим пре остаје без одговора питање које сам ја поставио. Након свега, изгледа да су се кола сломила (само) на фармацеутској индустрији и њиховој ''вици ниокочега'' а зарад профита, можда да би се замели неки други трагови, да се Власи не досете... У читавој овој причи не би смели заборавити храбре и истинољубиве иступе насупрот званичној верзији, немачког лекарског друштва, пољске министарке здравља, аустријске новинарке Џејн Бургермајстер, и других појединаца те алтернативних медија.
Шта мислите о томе да је светска криза вештачки проузрокована и шта треба да буде стварни циљ кризе?
- Методологија глобализма, искуство учи, је комбинација малих, неосетних корака који се међусобно не могу довести у везу (пројект Сједињених Европских Држава), и изненадних, трауматичних и шокантних догађаја (11. септембар, пандемије и сл.). У том контексту велика економска криза, која тек треба да наступи, припадала би овом другом приступу. Њен крајњи циљ је изложио још Достојевски у Браћи Карамазов реченицом којом он види однос осиротелих маса спрам будућих господара: Бићемо ти робови, само нас нахрани!
Према езотеријско-масонским формулама solve et coagula (разреди и згусни) те ordo ab chao (ред из хаоса), потребно је претходним деловањем припремити услове за остварење жељеног циља. Тада би се, можда, масе окренуле некоме или некима који би им, попут опсенара, понудили сламку спаса. Попут ситуације која је владала у Италији, за време тзв. оловних седамдесетих година прошлог столећа, када су наводно непризната масонска ложа П2 и њен Велики мајстор, Лићо Ђели, били оптужени као спонзори и левог и десног политичког екстремизма, едаби себе наметнули као спасоносни центар који напослетку мири завађене екстреме.
Дакле, криза је само један, али крупан, можда и одлучујући корак или према Светској држави, или према слободи.
Ваш став о капиталистичко-индустријском систему?
- У својим текстовима често постављам питање, како се код нас, заправо, догодио капитализам? Јер, имали смо социјалистичко уређење у којем су, номинално, произвођачи били власници средстава за производњу. Да ли је нормална појава то што су се они одрекли свога власништва над фабрикама и потом у њима постали најамни радници за нове власнике који су до власништва пречесто долазили на нерегуларан начин? То ми се не чини нормалним, али се ипак догодило.
Капитализам почива на заблуди да свако својим поштеним и упорним радом може од сиромаха постати богаташ, за кога ће онда други невољници радити, са истим циљем или тек да преживе. Почива и на премиси да најбољи увек побеђују. Почива на вери у свемоћну руку (слободног) тржишта. Све ово су протестантске врлине калвинистичког типа. Али у основи феномена капитализма је то што тај поглед на свет, јединствено у повести људског рода, пренаглашава, хипертрофира, до крајњих граница апсурда уздиже легитимне тежње човека за моћи и поседовањем, те слободом, у овом случају економском, која је, наизглед, доступна свима. Заиста, у англосаксонској крилатици ''Ако си паметан, како то да ниси богат?'', крије се сво лицемерство, лукавство и обмана самог капитализма. Капитализам се од претходних друштвено-економских уређења разликује по тој (теоретској) могућности друштвене пропустљивости у више слојеве. То је оно што изнова храни тај систем.
Данас живимо у епохи монополистичког капитализма, чија идеологија је глобализам. А на врху, у сфери највећих мултинационалних компанија које доминирају светом попут мафијашких породица које су између себе поделиле територију на којој делују, владајући економски модел није либерализам, већ типична договорна економија, на којој би им и Кардељ позавидео. Слободе и простора за малог капиталисту, предузетника, све је мање, као што је захваљујући глобализму има све мање за сваког појединца на планети.
Србији је потребна свеобухватна обнова, да ли је то могуће извести?
- Она је неопходна, а све што је неопходно оно се мора учинити и мора се пронаћи начина за то. По мени, редослед ствари не би ишао од онога што већина сматра за приоритетно, дакле из економске сфере, него из духовне, обновом моралних вредности – Богољубља и човекољубља – из чега би уследио нови (стари) културни модел, а из њега осећај самопоштовања и самопоуздања. Не почива друштво на материјалном богатству, већ на духовној вези својих чланова.
У овоме видим велику улогу Цркве коју она никако да преузме. Не могу да препознам у партијама изгубљених идеологија и изневерених очекивања снагу кадру да изнесе потребну духовну револуцију нашег народа. Стога, почнимо ми сами. Није ли Христос поручио да ''тамо где су двоје или троје сабрани у Његово име'', и Он са њима?
Реците нам нешто о Вашем роману ''Летач'', и како наши читаоци могу да дођу до њега?
- У позадини криминалистичко-обавештајне афере смештене у Београду деведесетих година, налази се прича о Драгану Михаиловићу, младом човеку стицајем прилика гурнутом у сиву зону, али са високим моралним нормама достојним истинских ''хероја асфалта'', који, уверен да зна ко стоји иза убиства његових пријатеља, креће у освету ником другом до ''куму'' српске мафије, не бирајући средства... Испоставиће се, међутим, како је смрт његових пријатеља била крвави ''улог'' у много већој игри у коју су укључене обавештајне службе и тајни езотеријски редови... Рецензент књиге, пуковник и бивши заменик начелника Војне обавештајне службе Милан Петковић, сматра причу веома веродостојно испричаном...
Књига се ексклузивно може поручити на број телефона 065/ 435-10-20, или наруџбеницом преко сајта на адреси www.predrag-andjelic.com
Интервју приредио
Лутовац Вукашин
|
